dr Srđan Živanović, specijalista ortopedije i traumatologije

Povrede i oboljenja ramena

    Rame je zglob sastavljen od kosti, mišića, tetiva i ligamenata. Tetive su tkivo koje pripaja mišiće za kosti. One pomažu mišićima da pokreću rame. Uloga ligamenata je da drže kosti zajedno i time doprinose stabilnosti zgloba.
  • Rame čine tri kosti: lopatica (scapula), gornji deo nadlaktice (humerus) i ključna kost (clavicula). Čitav rameni zglob okružen je zglobnom kapsulom ispunjenom tečnošću koja podmazuje zglob i čini da on funkcioniše. Zidove kapsule čine ligamenti - mekano tkivo koje spaja kost za kost. Ligamenti i kapsula su statički stabilizatori ramena – to znači da stabilizuju rame bez naše volje.
  • Oko ramena postoje četiri mišića koji čine dinamičke stabilizatore ramena: supraspinatus, infraspinatus, teres minors i subscapularis. Tetive ovih mišića se vezuju za humerus i odgovorni su da humerus stoji čvrsto u čašici (glenoid). Ovaj deo je vrlo plitak i zaravnjen, a njegovu ivicu okružuje meko tkivo (labrum) koje ga produbljuje i za koje se pripajaju ligamenti.

Rame je najpokretljiviji zglob u telu pa je kao takvo najviše izloženo povredama. Njegova funkcija zavisi od istovremene saradnje kako statičkih stabilizatora ramena (ligamenti i zglobna kapsula) tako i dinamičkih (mišići rotatorne manžetne). Zbog svoje složenosti se često naziva i RAMENI KOMPLEKS. Ispadanje samo jednog od faktora stabilnosti dovodi no nestabilnog ramena.

Sindrom bolnog ramena

Uklještenje sluzne kesice (impindžment) jedan je od najčešćih uzroka bola u ramenu. Do ovog stanja dolazi prilikom uklještenja tetiva ili burze u ramenu. Preterana aktivnost ili učestalo ponavljanje jednih te istih pokreta najčešći su faktori rizika koji dovode do uklještenja. Problemu su često izloženi sportisti (plivanje, tenis), a nekada uzroci leže u abnormalnosti u samim kostima, odnosno zglobu ramena. Problem se javlja najčeše kod osoba u srednjim godinama. Bolno rame može biti i posledica povrede, a nekada se javlja samo od sebe i nema očiglednih uzroka.

Kod akutnog impindžmenta dolazi do iritacije sluzne kesice (bursitis) koja se nalazi neposredno iznad zgloba ramena i karakteriše se njenim zadebljanjem i povećanom količinom tečnosti u njoj. Stanje je obično reverzibilno, tj. po prestanku uzroka se burza potpuno oporavlja. Ukoliko se ovo stanje ne leči može preći u hroničnu fazu u kojoj je sluzna kesica zadebljala, ponekad ispunjena tečnošu, a moguća je pojava koštanih izraslina na kosti iznad sluzne kesice (acromion). Stanje je irevrezibilno. Tada se javlja i iritacija tetive rotatorne manžetne (supraspinatusa) a moguće je i njeno pucanje.

Specificno stanje je impindžment kombinovan sa pojavom kalcifikata u tetivi rotatorne manžetne (kalcificirajući tendinit, tendinitis calcarea). Pri gnječenju tetive je moguće da se on izlije u burzu i da da veoma jake bolove.

Bol u ramenu je glavni simptom i u početku je najčešći pri podizanju ruke iznad nivoa ramena, a naročito pri pokretu koji liči na bacanje lopte, a svakodnevne aktivnosti predstavljaju problem. Pacijent se obično u ovoj fazi ne javlja lekaru jer je očekivanje da će stanje proći samo od sebe, što se često i dešava. Bol može da se širi niz ruku sve do šake ili ka vratu. Vremenom, može doći do honičnog stanja u kome je bol manje - više konstantan, a pojačava se pri aktivnostima. Ukoliko se ovo stanje adekvatno ne leči može doći do oštećenja tetiva rotatorne manžetne. Dolazi do otoka u mišićima što dalje izaziva sekundarne probleme, kao što su smanjena cirkulacija krvi u mišićima i njihova atrofija. Sve ovo dovodi do slabljenja snage mišića ramena. Mišići postaju napeti i upada se u začarani krug koji vodi sve većem bolu i smanjenju aktivnosti u ramenu. Kod kalcificirajućeg tendinita bol je jak i iznenadan, a stanje izgleda jako dramatično.

    Cilj terapije jeste smanjenje, odnosno otkalanjanje bola i uspostavljanje normalne funkcije ramena. Prilikom određivanja tretmana, treba uzeti u obzir starosnu dob, aktivnosti pacijenta i opšte zdravstveno stanje.
  • Neoperativno lečenje
    • Blokada daje se u sluznu kesicu, najbolje pod kontrolom ultrazvuka. Deluje tako sto smanjuje iritaciju, pa time i bol u ramenu. Više o tome pročitajte u članku o blokadi ramena.
    • Fizikalne procedure (prvenstveno kineziterapija) neophodan su deo lečenja i najčešće se preporučuju nakon davanja blokade. Usmerene su na jačanje mišića stabilizatora ramena kao i lopatice.
    • Odmor i prilagođavanje dnevih aktivnosti bolnom ramenu jer je vrlo bitno ne provocirati već iritiranu sluznu kesicu!
  • Operativno lečenje se preporučuje u slučajevima kada ne uspe konzervativno lečenje. Radi se artroskopsko uklanjanje burze uz tzv. dekompresiju – uklanjanje izrasline kosti koja je iznad burze. Operacija je minimalna, a oporavak brz. Više o operativnom lečenju burzitisa pročitajte u članku o subakromijalnoj dekompresiji.

Raskid tetive rotatorne manžetne

Raskid tetive rotatorne manžetne je jedan od najčešćih uzroka bola i nestabilnosti ramena kod odraslih. Ovaj problem možemo naći kod velikog broja ljudi u zrelom dobu. Rascep tetive oslabljuje rame u velikoj meri i čini da svakodnevne aktivnosti poput oblačenja ili češljanja predstavljaju problem i izazivaju bol.

    Kako rame stabilizuju mišići rotatorne manžetne, tako povreda tetive utiče na destabilizaciju ramena i funkciju ramenog zgloba. Povreda može uticati i na burzu (sluznu kesu koja okružuje tetive mišića, podmazuje ih i smanjuje trenje u uskom prostoru između koštanog tkiva) koja postaje iritirana i bolna. Ruptura ili raskid jedne ili više tetiva dovodi do toga da tetiva nije više potpuno pripojena za humerus. U mnogim slučajevima tetive se postepeno oštećuju (habaju). Kako proces napreduje, dolazi do potpunog rascepa tetive. Ovo se može desiti na primer prilikom podizanja tereta. Postoje različiti tipovi raskida tetive:
  • Delimičan raskid kod koga postoji raskid jednog sloja tetive.
  • Potpuni raskid tetive kod koga se tetiva potpuno odvaja od pripoja na kosti.
    Dva glavna uzroka raskida tetive rotatorne manžetene su povreda i degeneracija. Akutni raskid se dešava prilikom naglog podizanja teškog tereta ili pada sa ispruženom rukom. Degenerativni raskid tetive je češća pojava u odnosu na akutni raskid i do njega dolazi postepeno. Starenje je jedan od uzroka ovog procesa, kao i dominantna upotreba jedne ruke. Ako se ovaj proces javi u jednom ramenu, velike su šanse da se pojavi i u drugom. Nekoliko je faktora koji utiču, tj. doprinose hroničnoj degenaraciji tetive rotatorne manžetne:
  • Ponavljanje istih pokreta, što se najčešće dešava sportistima ili ljudima koji obavljaju vrstu posla u kojoj postoji rutina ponavljanja pokreta rukom / ramenom.
  • Loša cirkulacija, najčešće izazvana starenjem, znači i loše snabdevanje tetiva i mišića krvlju, što umanjuje sposobnost organizma da obnovi oštećenu tetivu.
  • Izrasline na kostima koje se javljaju usled starenja, mogu prilikom podizanja ruke doći u dodir sa tetivom rotatorne manžetne izazivajući njeno postepeno oštećenje.
  • Ukoliko pacijent sa početnim raskidom tetive rotatorne manžetne nastavlja da obavlja svakodnevne aktivnosti, može doći do pogoršanja stanja, tj. do većeg raskida u tetivi. Zbog toga je potrebno pravovremeno reagovati i pristupiti lečenju.

    Faktor rizika jeste i starosna dob, tako da su ljudi iznad 40 godina starosti u većoj meri izloženi opasnosti od raskida tetive u odnosu na mlađu populaciju. Riziku su takođe izloženi i oni koji u svom poslu obavljaju određene aktivnosti stalno podižući pritom ruku iznad nivoa ramena. Od sportista, najizloženiji riziku su teniseri i bejzbol igrači. U mlađoj životnoj dobi, najčešći uzrok raskida tetive, ukoliko se ne radi o sportu, jeste povreda.

    Uobičajeni simptomi ovog stanja su sledeći:
  • Bol u stanju mirovanja, kao i noću.
  • Bol prilikom podizanja i spuštanja ruke, kao i kod specifičnih pokreta.
  • Osećaj slabosti u ruci i ramenu.
  • Zvuk nalik na krckanje prilikom određenih pokreta.
  • Akutni raskid tetive usled povrede izaziva iznenadan jak bol i slabost u gornjem delu ruke. Kod postepenog, hroničnog raskida tetive bol može biti blag u početku i prisutan samo prilikom određenih pokreta, a može postati stalan, prisutan i u stanju mirovanja i odmora. Ovakav bol može svakodnevne rutinske aktivnosti jako otežati.

Nakon uspostavljanja dijagnoze nastupa lečenje koje zavisi od starosti pacijenta, tipa aktivnosti koje pacijent obavlja u svakodnevnom životu i naravno, od stepena oštećenja. Cilj lečenja je redukcija bola i uspostavljanje normalne funkcije ramena. Moguće je neoperativno lečenje (odmor, smanjenje aktivnosti, lekovi, fizikalna terapija, blokade...), kao i operativno.

Operativno lečenje svakako daje bolje rezultate, jer se na ovaj način raskinuta tetiva ušije na mesto na kome se inače i pripaja. Postoji više hirurških tehnika reparacije raskinute tetive. Operacija može biti artroskopska kroz 3-5 manjih rezova u predelu ramena, za šta je potrebna izuzetna veština hirurga. Otvorena hirurška procedura se primenjuje najčešće kod velikih rascepa. U poslednje vreme sve su aktuelnije hirurške tehnike plastike rotatorne manžetne kod ireparabilnih povreda, odnosno stanja gde je rascep tetive rotatorne manžetne izuzetno veliki i traje dugo vremena, te nije moguće privući krajeve rascepljene i skupljene tetive na odgovarajuće mesto pripoja na humerusu. Operativno lečenje opisano je u posebnom članku o reparaciji rotatorne manžetne ramena.

U svakom slučaju reparacija rascepljene tetive je imperativ, sa ciljem da se ponovo postigne anatomija i biomehanika ramenog zgloba i prevenira nastanak degenerativnih oboljenja samog zgloba - artritis. U nekim slučajevima lečenje se prema odluci lekara započinje neoperativno, najčešće kod akutnih delimičnih raskida ili kod hroničnih povreda tetiva kod kojih se radi o masivnoj leziji ili veoma starim osobama. Neoperativno lečenje ima za cilj umanjenje bola, omogaćavanje obavljanja pokreta u ramenu i osposobljavanje pacijenta za svakodnevni život i rad. Fizikalna terapija u vidu treninga ima za cilj jačanje drugih grupa mišića ramena sa ciljem da se opet dobije bezbolna pokretljivost ramena.

Kod hroničnih raskida ili kod starijih osoba moguća je prmena blokade ramena radi smanjenja iritacije i bola u ramenu tako da pacijent može da počne sa treningom.

Nestabilnost ramena

Nestabilnost ramena je stanje kada zglob ramena postane "previše pokretan". U nekim slučajevima nestabilno rame može da ispadne iz čašice i onda govorimo o iščašenju. Ukoliko se ne leči, ovo stanje može izazvati propadanje hrskavice - artritis ramena.

    Nestabilnost ramena može biti:
  • Akutna – traumatska (iščašenje ramena).
  • Hronična ili ponavljana - urođena ili posledica nelečene akutne nestabilnosti.

Akutna nestabilnost ramena nastaje kao posledica povrede, i u 95% slučajeva rame ispada put napred. Iako je rame vraćeno, zglob najčešće ostaje nestabilan. Ligamenti koji drže rame u tom položaju mogu biti istegnuti ili pokidani i u tom stanju ne mogu da vrše svoju osnovnu funkciju - da drže rame i čine ga stabilnim. Kod takvog nestabilnog ramena može ponovo doći do ispadanja, čak i prilikom normalnih dnevnih aktivnosti.

Nestabilno rame ne mora uvek biti posledica iščašenja. Ljudi koji u svojim dnevnim aktivnostima opterećuju rame ponavljanjem istovetnih pokreta mogu postepeno istegnuti ligamente zglobne kapsule. Ovome su najčešće izloženi sportisti koji ponavljaju pokrete rukom iznad glave - plivači, odbojkaši, bejzbol igrači. U ovom slučaju dolazi do slabljenja mišića i tzv. mikronestabilnosti ramena što izaziva bol i iritaciju.

Urođena nestabilnost je uzrokovana građom kapsule / ligamenata koji su elastičniji, pa samim tim i labaviji. Ove osobe su hiperelastične. Zato su oni podložniji povredama tako da i minimalna povreda ili opterećenje može dovesti do simptomatske nestabilnosti ramena. Ljudi sa ovom predispozicijom imaju generalno slabije ligamente i mogu imati probleme, kako sa ramenom, tako i sa drugim zglobovima u telu.

Hronična nestabilnost ramena se karakteriše višestrukim ispadanjem ramena. Ovo se najčešće dešava prilikom ponavljanih pokreta podizanja ruke iznad nivoa ramena npr. pri bacanju lopte. Ispadanje ramena izaziva momentalan osećaj bola poput proboda. Postepeno, dolazi do izbegavanja pokreta koji izazivaju ispadanje ili subluksaciju. Ovo može biti ozbiljan problem ukoliko pacijent nije u stanju da sam vrati rame. Svaki pokret ramena u ovom stanju izaziva jake bolove, a sama povreda može izazvati i oštećenje nerava u zglobu ramena. Okolni mišići mogu usled ovoga oslabiti, sve dok ne dođe do oporavka nerva.

    Cilj lečenja je postići stabilno rame. U cilju odabira adekvatnog lečenja je najpre potrebno razumeti proces koji se dešava u ramenu. Zato je potrebno uzeti anamnezu kroz razgovor sa pacijentom, uraditi detaljan klinički pregled pacijenta uz rendgenski snimak i ultrazvuk ramena i eventualne dodatne analize (MRI, CT).
  • Konzervativno lečenje je inicijalni tretman kod prvog iščašenja ramena ukoliko ne postoje jasni znaci raskida ligamenta ili tetiva rotatorne manžetne. Konzervativno lečenje je pre svega usmereno na jačanje dinamičkih stabilizatora ramena (mišića) tj. kineziterapijom. Kod hroničnih oblika je potrebno raditi i na jačanju mišića stabilizatora lopatice, jer se rame štedi i zauzima se prinudni položaj u kome pokreti najmanje bole. Terapija je dugotrajna, naročito kod hronične nestabilnosti. Poseban problem su osobe sa hiperelastičnim ramenom gde je po pravilu potrebno vežbati minimum 4 - 6 meseci.
  • Operativno lečenje je usmerneno na hiruršku stabilizaciju ramena. Sprovodi se prišivanjem otrgnutog ligamenta ili tetive u ramenu, što je opisano u članku o stabilizaciji ramena (Bankart operacija).

Iritacija tetive bicepsa

Tetiva koja povezuje gornji kraj mišića bicepsa i kosti ramena je tetiva koja ima strukturu nalik vrpci. Jedna je od retkih tetiva u telu koja ulazi u sam zglob. U nekim slučajevima dolazi do njene iritacije, što izaziva bol, slabosti mišića i otežano korišćenje ruke, naročito pri opterećenju. Do iritacije dolazi ili prilikom povrede (dizanje tereta, pad…) ili je u pitanju degenerativni proces (proces starenja). Iritacija tetive bicepsa može biti veoma bolna, a bol se pojačava prilikom podizanja tereta ispred sebe i iznad nivoa ramena. Bolovi se nekada mogu ublažiti lekovima ili odmorom, a nekada je neophodna operacija.

U većini slučajeva uzroci iritacije ove tetive su starost ili preterana aktivnost. Vremenom, kako starimo, tetive su sve slabije i podložnije iritaciji. Ako uz to dodamo i svakodnevne aktivnosti koje uključuju često ponavljanje jednih istih pokreta, verovatno je da će u nekom trenutku doći do iritacije.

    Sledeći simptomi prisutni su kod iritacije tetive bicepsa:
  • Bol ili osetljivost u prednjem delu ramena - pogoršavaju se ukoliko se nastavi sa aktivnostima koje su dovele do ovog problema.
  • Bol u ramenu koji se širi ka nadlaktici.
  • Povremeno pucketanje u ramenu prilikom određenih pokreta.
  • Iritacija ove tetive često je udružena sa drugim problemima u ramenu. U većini slučajeva, prisutno je i oštećenje tetive rotatorne manžetne. Pored toga, u isto vreme mogu se javiti artritis ramenog zgloba, oštećenje čašice, hronična nestabilnost ramena i drugi problemi. U ranoj fazi (faza iritacije) tetiva je crvena i natečena. Kako proces napreduje, omotač tetive (ovojnica) postaje zadebljan kao i sama tetiva koja se uvećava. Ponekad dolazi do potpunog raskida tetive i pojave deformiteta u prednjem delu nadlaktice (Popajev znak). Problem je najviše kozmetičke prirode i ne zahteva lečenje.

Lečenje ima za cilj otklanjanje bola i uspostavlajnje normalne funkcije ruke i ramena, a najčešće se počinje sa fizikalnom terapijom, restrikcijom pokreta i lekovima protiv bolova. Blokada ramena se daje radi smanjenja iritacije kao preduslov za uspešnu fizikalnu terapiju. Ukoliko neoperativno lečenje ne daje očekivane rezultate preporučuje se da se uradi artroskopija ramena. Prilikom postavljanja dijagnoze, važno je ispitati da li postoje i drugi problemi u ramenu pored iritacije tetive bicepsa. Artroskopijom se duga tetiva bicepsa može skinuti sa mesta pripoja i premestiti na drugo mesto koje je van ramenog zgloba - uradi se takozvana tenodeza.

Smrznuto rame

Smrznuto rame (adhezivni kapsulitis) je stanje kod koga su glavni problemi bol i ukočenost u ramenu. Javlja se kod oko 2% stanovništva, mnogo je češće kod žena nego kod muškaraca, a najčešće pogađa populaciju između 40 i 60 godina starosti.

    Šta se dešava u samom ramenu i koji problemi nastaju? Kod ovog stanja zglobna kapsula u ramenu postaje jako iritirana i zadebljana. Okolno tkivo takođe postaje čvrsto i neelastično. Vrlo često, u samom zglobu javlja se povećana količina zglobne tečnosti. Kao posledica toga javlja se nemogućnost pokretanja ramena, bilo svojom voljom, bilo uz nečiju pomoć. Sam proces odvija se u 3 faze:
  • Faza smrzavanja. U ovoj fazi se javlja bol a pokreti su sve ograničeniji. Ova faza može trajati od 6 nedelja do čak 9 meseci, uobičajeno trajanje je 4 - 6 meseci. Bolovi mogu biti izuzetno jaki i konstantni, pa pacijenti mogu biti jako hendikepirani za svakodnevne aktivnosti.
  • Smrznuto rame. U ovoj fazi je bol obično manji ili ga nema, ali je ograničenost pokreta i dalje prisutna. Svakodnevne aktivnosti u ovoj fazi bolesti mogu biti veliki problem, a ona uobičajeno traje 6 - 12 meseci.
  • Faza odmrzavanja. Postepeno dolazi do poboljšanja pokretljivosti ramena a po pravilu bolova nema. Ova faza, tj. oporavak može trajati od 6 meseci do 2 godine. U kompleksnim slučajevima dešava se da su bolovi prisutni sve vreme, a može se desiti da, kada se proces završi na jednom ramenu, krene na drugom.

Uzroke koji dovode do pojave smrzutog ramena nije moguće potpuno objasniti. Nije uočena veza između smrznutog ramena i dominantne ruke ili vrste posla kojom se čovek bavi. Ipak, postoji nekoliko faktora koji mogu uticati na pojavu ovog stanja. To su dijabetes, poremećaj u radu štitne žlezde, Parkinsonova bolest. Žena sa dijabetesom ima 25% šansi da dobije smrznuto rame bar jednom u životu. Smrznuto rame može nastati i u toku imobilizacije ramena (prelomi, operativni zahvati) i zato je važno u tim slučajevima početi sa ranim pokretima ramena.

Bol je dominantan simptom. Postoji u stanju mirovanja, često je konstantan i znatno se pojačava prilikom pokreta. Lociran je na spoljnoj strani ramena, ali se često širi niz ruku. Drugi simptom je ograničena pokretljivost, kako aktivna tako i pasivna. Naročito je smanjena spoljna rotacija ramena, jer je proces dominantno u prednjoj kapsuli ramena.

Lečenje je u prvoj fazi isključivo neoperativno i satoji se od fizikalnih procedura i blokada ramena. Cilj lečenja u ovoj fazi je smanjiti bol i tada se obično ne očekuje neko značajno poboljšanje pokretljivosti. Zato u ovoj fazi ne treba insistirati na vežbama, a pokrete treba izvoditi do granice bola.

Operativno lečenje se sprovodi u drugoj fazi artroskopskim popuštanjem zglobne kapsule. Sama operacija je minimalna i jako zahvalna, jer pacijent odmah dobije maksimalnu moguću pokretljivost. Zato je bitno odmah nakon operacije krenuti sa vežbanjem koje treba sprovoditi od strane iskusnog fizioterapeuta, jer je vrlo bitno da se očuva pokretljivost dobijena operacijom. Bez intenzivne kineziterapije zglob ramena ima tendenciju da se jako brzo opet ukoči.

Prelomi ramena

Prelomi u ramenu mogu nastati kao posledica pada direktno na rame, povrede u saobraćajnoj nesreći, bavljenja ekstremnim sportovima. Rame je vrlo kompleksan zlob, pa su tako i prelomi često komplikovani. Do preloma može doći na jednom ili više mesta u ramenu.

    Sam zglob ramena čine 3 kosti: nadlaktica (humerus), ključna kost (klavikula) i lopatica (skapula). Prelomi u ramenu mogu biti različiti i variraju u zavisnosti od životne dobi. Kod dece, najizloženija povredama je ključna kost, dok kod odraslih najčešće dolazi do preloma u predelu glave nadlakatne kosti (proksimalni humerus).
  • Prelom ključne kosti je obično posledica pada i najčešći je kod mlađih, aktivnih osoba. Ključna kost ima veliki potencijal zarastanja pa je uobičajeni tretman konzervativni - ruka u trougloj marami. Operativni zahvat se preporučuje u slučajevima velike deformacije na mestu preloma, višestrukih (kominutivnih) preloma ili kada je ugrožena koža pa preti da postane otvoreni prelom.
  • Prelom gornjeg dela nadlaktice javlja se najčešće kod starije populacije (preko 65 godina). Ukoliko se radi o prostom prelomu (tzv. dvodelnom) i ukoliko je položaj koštanih fragmenata zadovoljavajući, lečenje je konzervativno - trouglom maramom. Ukoliko je prelom iz više fragmenata oni su često pomereni (dislocirani) i tada se preporučuje hirurška intervencija. Najčešće se pod pojmom preloma ramena podrazumeva ovaj prelom.
  • Prelom lopatice je redak jer je ova kost zaštićena grudnim košem i okolnim mišićima. Do njega dolazi usled ozbiljnijih trauma prilikom direktnog udarca / pada na rame (sa motora, velike visine…). Ovaj prelom često je udružen sa povredama grudnog koša.
  • Dijagnoza se postavlja rendgenskim snimkom, a nekada je potrebno uraditi i CT skener povređenog ramena da bismo dobili precizniji uvid u vrstu preloma.

    Opšti simptomi preloma su: bol, otok, nemogućnost pokretanja ramena, deformitet, krckanje pri pokretima. Pored opštih, postoje i specifični simptomi u zavisnosti od mesta, tj. tipa preloma:
  • Simptomi kod preloma ključne kosti su: deformitet, ograničenje pokreta (ali ne toliko kao kod preloma humerusa).
  • Simptomi kod preloma humerusa mogu biti veliki otok u ramenu, veoma ograničena pokretljivost, jak bol.
  • Simptomi kod preloma lopatice su obično bol, otok, modrice.
    Lečenje preloma može biti različito, kako neoperativno (imobilizacija) tako i operativno:
  • Neoperativno lečenje je najčešće trouglom maramom (mitela), u trajanju 4 - 6 nedelja u zavisnosti od stepena stabilnosti preloma.
  • Operativno lečenje ima za cilj da se polomljeni fragmenti dovedu u prvobitni položaj i stabilizuju. Najčešće se primenjuje kod preloma gornjeg dela nadlaktice pri čemu se stabilizacija najčešće sprovodi pločicom i šrafovima ili tzv. klinom. Ukoliko se, nakon što prelom sraste, ne dobije zadovoljavajući obim pokreta, preporučuje se vađenje pločice i tzv. release (popuštanje, oslobađanje od priraslica) ramena. Prelomi ramena, bez obzira na način tretiranja, često za posledicu imaju smanjenu pokretljivost ramena, a ponekad i bolove pri pokretima.
  • Fizikalna terapija u vidu kineziterapije je neophodna da bi se povratili pokreti u ramenu. Jako je bitno što ranije početi sa pasivnim vežbama, bilo da se sprovodi operativno ili neoperativno lečenje da bi se predupredila ukočenost. Sa aktivnim vežbama se kreće nakon što prelom sraste, najčešće nakon 6 nedelja. Terapija je dugotrajna i često nije moguće povratiti pun obim pokreta.

Artritis ramena

Artritis je proces propadanja jednog ili više zglobova. Razlikujemo upalni (reumatski) artritis kod koga proces počinje iritacijom zgloba i kasnijim propadanjem hrskavice i degenerativni artritis (artroza) kod koga postoji propadanje hrskavice zgloba zbog starenja ili povrede.

Uzroci artroza nisu do kraja poznati i teško ih je definisati. Postoje, međutim, neki faktori rizika koji utiču na pojavu ovog problema - povrede ramena, iritacije / upalna stanja, operativni zahvati u ramenu, preterana upotreba ramena. Posebno izloženi riziku su sportisti (dizanje tegova npr.), kao i osobe čije aktivnosti uključuju učestalo podizanje ruke iznad nivoa ramena. Reumatoidni artritis je učestala bolest kod koje imuni sistem pacijenata sam, ”greškom”, napada zglobove izazivajući tako njihovu iritaciju i oštećenje.

O simptoma najčešće postoji bol u ramenu i ukočenost. Bol i ukočenost variraju u intenzitetu a često se javljaju i noću i ometaju spavanje. Intenzitet bola se pojačava prilikom povećanja aktivnosti. Kako bolest napreduje, tako gotovo svaki pokret može izazivati bol. Može se pri pokretima javiti i zvuk pucketanja ili škripanja, što je znak potpunog propadanja hrskavice. Bol se javlja u predelu ramena i može se širiti ka vratnom delu, niz ruku ili ka grudnom košu.

    Tipovi artritisa:
  • Osteoartritis. Kod ovog tipa artritisa dolazi do oštećenja ili uništenja zglobne hrskavice. Kako se ona oštećuje, tako postaje neravna i gruba i kost se ogoljuje. Prilikom pokreta, kosti u zglobu se taru i to izaziva bol. Ovaj tip artritisa najčešće pogađa populaciju preko 50 godina starosti.
  • Reumatoidni artritis. Ovaj tip artritisa obično pogađa više zglobova u telu u isto vreme i simetričan je - njime su najčešće zahvaćeni isti zglobovi na obe strane tela. U zglobovima je prisutna sluznica (sinovija) koja proizvodi zglobnu tečnost koja podmazuje zglobove i čini da se zglob lakše pokreće. Kod akutnog stanja je ona nabujala ali nema oštećenja zglobne hrskavice. Kod hroničnog reumatoidnog artritisa dolazi do propadanja hrskavice i oštećenja samog zgloba. Javlja se najčešće kod mlađih osoba. Ovo stanje ima karakteristike autoimunog stanja, što znači da imuni sistem napada svoje sopstveno tkivo. Naš odbrambeni sistem, umesto da štiti od infekcija, oštećuje normalno, zdravo tkivo i razmekšava kosti. Primarno lečenje je u domenu reumatologa.
  • Posttraumatski artritis. Oblik degenerativnog artritisa koji se razvija nakon povreda kao što su prelomi ramena ili nestabilnost ramena sa ispadanjem.
  • Artropatija zbog raskida rotatorne manžetne. Ovo je vrsta degenerativnog artritisa koja nastaje kao posledica raskida tetive rotatorne manžetne. Zbog toga glava nadlaktice ne leži stabilno u čašici i pomera se naviše ka lopatici (acromion) izazivajući oštećenje hrskavice i degeneraciju kosti. Kombinacija oštećenja tetive i uznapredovalog artritisa može biti uzrok jakog bola i potpune oduzetosti ramena. Najčešće, pacijent nije u stanju da podigne ruku u stranu.
  • Avaskularna nekroza. Ovaj problem nastaje kada postoji poremećaj u cirkulaciji krvi u glavi nadlaktice – ćelije kosti ne dobijaju dovoljno krvi i počinju da odumiru. U kosti koja je neposredno ispod hraskavice se javljaju ciste, nema potpore hrskavici koja se ulubljuje i ceo zglob se deformiše. U početku, oštećenje se javlja samo u glavi humerusa, ali kako proces napreduje, dolazi do oštećenja i same čašice. Najčešći uzrok ovog tipa artritisa je prelom ramena ali može nastati i upotrebom steroida, kod preteranog konzumiranja alkohola itd. Nekada, međutim, nije moguće definisati jasan uzrok ovakvog stanja.

Lečenje reumatoidnog artritisa je u domenu specijalista reumatologije. Savremenim lekovima je moguće bolest uvesti u hronično stanje gde je u velikoj meri zaustavljeno propadanje zgloba. U uznapredovanim i agresivnim oblicima je lečenje hirurško - ugradnjom veštačkog zgloba ramena.

    Lečenje degenerativnih oblika artritisa može biti konzervativno i operativno.
  • Konzervativno lečenje u obliku fizikalne terapije se uvek preporučuje kao početna terapija. Cilj je smanjiti bol i povećati pokretljivost zgloba ramena. Može se preporučiti davanje blokada u zglob ramena radi usporavanja procesa ali treba imati u vidu da je njihov efekat privremen.
  • Operativno lečenje se primenjuje u slučajevima kada konzervativno ne da željeni efekat. Definitivno lečenje je ugradnja veštačkog ramena. Artroskopske procedure se primenjuju kao privremeno rešenje radi odlaganja ugradnje veštačkog ramena.

Za više informacija kontaktirajte nas putem:

  • +381 11 208 42 42
  • Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.